Раса

ШАРПЛАНИНАЦ, ЈЕДИНСТВЕНИ ПАС ИЗ СТАРЕ СРБИЈЕ
Чувар до смрти
Један кинолог каже да је то „пас српског менталитета”, други га назива „духом планине”. Врло паметан и храбар, уравнотежен и поносан, са урођеним осећајем за правичност, тражи васпитање а одбија дресуру, тражи доследност а одбија хир, тражи смисао а не награду, дужност испуњава и по цену живота. Никада неће устукнути само зато што у некој борби има мале шансе. Уз свога човека остаће, с потресном оданошћу, и када га сви други напусте. Није модерни кућни љубимац, не трпи ланце и неслободу, непоткупљив је

Пише: Весна Вујаклија
Фото: Драган Боснић, Резерват природе „Увац”, Радован Милиновић

Из предања и искустава пастира до нас долазе приче које потврђују да је шарпланинцу борба до смрти за одбрану господара и његовог стада животни позив, сврха и испуњење. Очигледно је да тог пса не води инстинкт преживљавања када се нађе пред непријатељем, као већину животиња; њега води инстинкт посвећености задатку и инстинкт заштите господара. Суочен с непријатељем шарпланинац не бежи, не повлачи се и не повија реп. Напротив, смело се хвата у коштац, а ризик од повреде или од смрти прихвата до краја.
Они који су видели такав крај свог пса сведоче да су последњи минути потресни. Човеку се чини да пред собом има достојанственог јунака испуњеног поносом због одговорно извршеног задатка, пријатеља у чијим очима не светле сузе већ љубав. То, кажу, није животиња која липсава, већ анђео чувар који се поздравља.
„Лежао сам у колиби, била је већ увелико ноћ. Пред сан сам чуо звуке од којих ми се крв следила – били су то вукови. Остао сам непомичан, у трену помислих на Шарова. Еее, где си сад, нема те да се огласиш, уплашио си се и сакрио! Пре него што сам постао свестан свог страха, док су се вукови још приближавали, из мрака и мука зачуо се звук муњевитог скока, затим режање и борба. Те ноћи мој Шаров је постао прави шарпланинац, јунак који је под собом имао једног убијеног вука. Остали су одступили.”
Ова прича није изузетна него уобичајена. Тако се иницирају шарпланинци: кроз борбено крштење.
Причу о смрзнутом војнику ЈНА кога спасава непознати шарпланинац можемо да читамо и на нету.
„Приближавао ми се полако, гледао ме право у очи. Осећао је мој страх и исцрпљеност. Благо је махао репом док ми је прилазио, застајкујући кад год је осетио да од страха узмичем колико год сам могао. Када је легао на мене осетио сам топлину његовог крзна, костију, његовог тела.  Био је мршав, изгладнео, сигурно данима није ништа јео. Остали смо тако на земљи све док ми се униформа замрзнута од мраза није претворила у мокре крпе... Пробудили су ме гласови који се приближавају. Био сам спасен. А пас којем дугујем живот лагано се удаљио чим су ми пришли војници. Нисам стигао ни да га загрлим, ни нахраним, ни да му нешто кажем. Никада га више нисам видео.”

НАГОН СЛОБОДЕ

Шарпланинац је био национални пас Југославије. Званично је регистрован код Међународне кинолошке федерације још 1939, у Краљевини, прво под именом илирски овчар. Године 1957. назив је промењен у југословенски овчарски пас. Из групе пастирских паса 1994. пребачен је у чуваре и одбрамбене псе. Данас га и Међународна кинолошка федерација познаје једноставно као шарпланинца.
У време социјалистичке Југославије, кажу по наредби Јосипа Броза Тита лично, извоз ове расе паса био је забрањен све до 1970. Југословенска армија користила га је као службеног војног пса. Чувао је стратешке војне објекте, бараке и складишта, затворе и касарне, гонио бегунце и уљезе.
Југославије више нема. А шарпланинац је постојао и пре ње, постоји и после. Недавно је овај национални пас званично поклоњен руском председнику Путину, приликом његове посете Србији.
Стручњаци веле да су преци шарпланинца стигли из Азије у праисторијско доба. Настали су, претпоставља се, мешањем тибетанске доге са асирским борбеним псима и епирским молосом, током миграција палеолитских народа ка унутрашњости Азије, и азијских народа на Медитеран. Народи су са собом вазда гонили и стоку, а уз њу су ишли пси чувари. На подручју планине Шаре ти пси су се измешали са затеченим домаћим расама. Ту, у географској изолованости тог подручја, уз распрострањено гајење оваца и оштру континенталну климу, искристалисала се пасмина коју вековима знамо као шарпланинце.
Шарпланинац је племенит пас, са генетском матрицом чувара и одговорног стражара. Напада лопова и уљеза, али своје најбоље карактеристике испољава пре свега у условима рада, тамо где чува стадо и пастира, у природном окружењу. Није његово да чува сплавове, виле, гараже, „поршее”... (За такво чување постоје друге расе, углавном немачке, попут добермана или ротвајлера.)
Шарпланинац није кућни љубимац у модерном смислу речи. Ништа у вези са њим није вештачко. Од свих гранула које се продају као скупа псећа храна, он радије бира чварке. Негован с љубављу, овај пас је смирен и стабилан. Делује тромо све док се не укаже разлог за покрет, док не примети опасност. Тада постаје муњевит и спретан. Никада се не понаша као „пуштен с ланца”. Трчаће кад мора, иначе ће најрадије лаким касом прелазити дуге етапе, њушкајући заинтересовано око себе. Мора да буде слободан у кретању по својој територији и у условима урбаног живота редовно извођен у дуге шетње. Ако су му дати услови живота нормални за његову расу, остаје лако предвидив и поуздан пријатељ.
„Шарпланинац мора да живи напољу. Потребан му је простор да би трчао и правилно се развијао... То је пас који обожава слободу! Иако је задовољан када може да проведе сат-два у породици свога господара и да буде мажен, топла соба није његов амбијент и брзо ће затражити да изађе”, наводи Радован Милиновић, узгајивач из Темерина.

БОЉЕГ НИЂЕ НЕМА

Није захтеван, скромног је апетита. Неће чоколаду, слаткише и шпагете, као већина кућних љубимаца. Прави је месојед, није сваштојед. Храну прима само од свог господара и само на месту за то одређеном. Његова здела и место где је из ње први пут јео остају заувек брижљиво чувани и поштовани. Никада се близу ње неће олакшати, чак ни у условима слабости или болести. Чак ни изгладнео, неће халапљиво прогутати што добије, већ ће увек прво пажљиво оњушити понуђени залогај. Никада не једе више од мере утољене глади. Када себе задовољи, своју чинију драге воље препушта осталима из чопора, птицама или другим мањим животињама. Али, док он једе, толерише само присуство свог хранитеља, које мора да буде тактично и мирно.
Храну не доживљава као награду. Уобичајени метод дресера да залогајем награђују животињу за добро извршен задатак код шарпланинца не делује. Овај пас о храни мисли само као о храни, односи се према њој с достојанством и захвалношћу. Може дуго без ње и она му није замена за ма шта друго. Место које бира за ноћивање увек је близу кућног прага. Улаз у кућу је место његове дужности. Он ноћу бди, а дању одмара.
„Високо је интелигентан, независан, поуздан, неподмитљив, тактичан и смирен, одан породици и вечно подозрив према непознатима. Благ и стрпљив с младунцима сваке врсте, посебно људским”, описује га узгајивач. „Заштитнички настројен, борбен али не и агресиван, непоткупљив, бескрајно одан свом господару. (...) С њим мора да се поступа на фер, уверљив и доследан начин. У свом господару види надасве пријатеља.”
Бројна су искуства чобана који су на по неколико дана поверавали стадо свом шарпланинцу и који је, на удивљење власника, све обавио беспрекорно. Без икаквог људског надзора. Лично сам у Грбљу упознала Меду који је свако јутро сам изводио на пашу стадо од петнаестак овчица, чувао их и бранио од шакала, и уредно око пола седам увече враћао кући. По цео дан био је сам с њима. Све и да хоће, домаћин не може по приморском шипражју ни да хода свугде где овце зађу у потрази за храном, али може Меда. Домаћин каже да ни сам није боље чувао стадо: „Бољег од Меде ниђе нема.”
Врло често је шарпланинац погрешно схваћен, па се врлине његовог карактера претварају у тешке мане. Само недовољно добри познаваоци расе га сматрају непредвидљивим. Напротив, када му се упозна нарав, он је веома предвидљив.
„Он јесте тврдоглав, али није непослушан. Он је партнер у задатку, а не роб или робот. Према шарпланинцу човек мора да буде поштен и искрен, мора да има снагу карактера – самопоуздање, као и доследност. Само с таквим човеком, пас даје најбоље од себе: смиреност и достојанственост, оданост и нежност. Можда звучи чудно, али шарпланинац има осећај за правду.”
Туђи су за њега рекли: „Ако неко угрози вас или нешто ваше, шарпланинац неће оклевати да то спречи, и по цену свог живота. Он неће мислити на себе, нимало, већ само како вама да помогне.”
Кинолог Срђан Удовички каже да је шарпланинац „пас српског менталитета”.
Други један познавалац расе назива шарпланинца „духом планине”.
Има у томе неке исконске истине.

УЉЕЗИ И ШТЕТЕ

Има око осам основних типова ове расе паса.
Мурџа је гвозденосиве боје, обично са тамном маском, али некада и са светлом, суве грађе, лакше у односу на остале типове. Карабаш је најзаступљенији тип на простору формирања расе (Шарпланина), пшеничножуте боје, са израженом тамном маском. Назив карабаш је турског порекла и значи „црна глава”. Мерџан(бисер, турски) беле је боје, увек без икакве маске. Тигар(шари) је тиграсти тип и сматра се за једног од првооформљених. Медов (медован) спада у најниже, али је изузетно снажног костура и изразито велике главе. Златан (скендер) највећи је од свих ове расе, прича се да га има још само на југу словенске Македоније. Зелендух (зелендушан) један је од типова за који се сматра да више не постоји, јер већ доста дуго није виђен ниједан такав примерак. Караман је потпуно црн. По стандарду, овај тип није прави шарпланинац, али чобани га по карактеру и способностима ипак ту сврставају.
Доласком турских завојевача и већим продором Арбанаса начин узгајања паса се умногоме мењао. По традиционалном кодексу локалног словенског становништва, типови се нису мешали. Пастири су строго водили рачуна да до тога не дође. Остало је остављано природној селекцији. Онда долази до немара и мешања свих типова. Пас од врло поштоване животиње постаје пуко оруђе за чување стоке. Турци су имали став да је то прљаво и нечастиво биће. Арбанасима су биле важне само спољашње радне особине паса. Неки елементи су неповратно изгубљени и шарпланинци никада више неће бити онакви какви су били пре шесто или седамсто година. Али, и овакав какав је данас, то је још увек диван пас!

***

Карактер
Шарпланинац је врло храбар, паметан, стабилан, уравнотежен, мирног темперамента, поносан, доминантан, опрезан, неповерљив према непознатима. Има урођени осећај за заштиту своје територије, за чување и одбрану. Независан је и поседује моћ самосталног доношења одлука.

***

Смисленост наредбе
Савремени дресери обучавају пса да слепо слуша човека. Са шарпланинцем то није прави метод комуникације. За њега је потребно, пре, васпитање. Оног тренутка када шарпланинац изгуби смисао наредбе, поготову ако је исказана с нервозом и гневом, једноставно ће је игнорисати. Не зато што је не разуме, већ зато што је одбија.